Generale, zove ćaća jutros zorom, nisam moga noćas pričat jer sam radio noćnu. Nisam mu dugo čuo takav glas, jer zadnjih desetak godina više šuti neg govori.
Malo ću o svom ćaći. Jak je moj ćaća, vrila krv, hercegovački geni, tegobu ne pokazuje. Razonodu više i ne traži.
Napravija je ćaća kuću svojim rukama, što god je moga. Majstore bi zva samo za ono što ne bi sam umijo svojim rukama. On i mater u prizemlju, a meni i bratu po kat. Mater bi znala reć kad bi doša s rađe: “Moga si mu iscidit bluzu od znoja.” Svaki dan bi govorio: “Bogu fala pa mi dade zdravlje da mogu dici pomoći prije nego se ožene, da imaju krov nad glavom, da im je lakše obitelj osnivati.” Kaže, bolje prije dok on i mater mognu pripomoći oko unučadi kad dođu. Planira je ćaća puno toga. Kupija je i naš kazan za rakiju da od strica više ne zaimljemo. Govorio da nije bačen novac, brat i ja ćemo ga koristiti kad on ode Bogu. Ćaća je sve da što je moga jer je živio za nas. Pomoga je ko svaki ćaća, žuljavim rukama, znojavom bluzom, al čista obraza. Nije se ćaća nikad nikome molio. Bio je ko planina, i stasom i ponosom.
Rat je na njega ostavio posledice jer je u ratu ostao bez svog brata. Nikad se od toga nije skroz oporavio jer mu je tijelo raskomadano nosio na svojim rukama. Nama nije puno o tome pričo. Reko je materi jednom — pun stol svega, grijota, ostat će pola, a sve skuvano i pripremljeno, fino, od miline kuća miriše — a on kaže: “Da mi je s Jurom samo izist kašiku pure lučenice, volijo bi već sve ovo što očima vidim na stolu.” Proguto je taj dan samo neku muku, a jelo nije ni okusio. Onda nam je mater rekla da su mu pričali saborci kako je njegov brat, prije nego je stradao u ratu, govorio da čim mu završi straža, čim bane na vrata, reći će materi da mu puru lučenicu napravi. Na tome su odrasli.
I tad sam sazno zašto mater nikad nije pravila puru lučenicu.
Možda ćete se čuditi što ovo govorim, e sad ću vam reći.
Ćaća je jutros pričo više nego inače, a kaže vidio sinoć i Markana Golemca s Vrdi u publici. Markan je sto posto invalid, za njegov težak život i patnje zna samo Bog. Iako cili život živi u svojim Vrdima, Markana je Bog obdario da piše pjesme. Svaka mu je duboka, pa su ih i fratri s oltara često čitali. I Markanova pjesma se sinoć našla na skupu Hrvatske petorke i Zdenka Lučića u Mostaru. A došao i Markan, to je ćaću dirnulo. Nije on ni mislio ići, već ga od tetke ćer zvala, mater joj nije mogla doći, pa da bude neko njezin. Kaže ćaća da nikome više ne viruje odavno. Jer ona dva kata kuće su prazna, što je za mene i brata izgradio. Mater kaže ne ispušća krunicu iz ruke. Nedilje su ostale za svete mise ko i prije, al nismo svi za stolom. Kaže, unučad im nedostaju i nema se čemu nadati kad smo u bilom svitu. Željan nas je, kaže, ostao, a mater da i ne govori.
Al sinoć je opet dobio nadu. Kaže, Markanove riči ga ponile i narod koji je sinoć izgledao drukčije. Ko da se nešto veliko sprema. Lučić mu nije bio ni mrzak ni drag do sinoć, al se sinoć u njemu nešto prilomilo. Kaže, ne zna šta, al ako pobijedi, opet će vratiti priključke za struju na katovima mene i brata. A gdje je struja, tu je i svitlo.
Generale, ako ovo pročitaš, znadni da je sinoć jedan čovik dobio nadu koju je bio izgubio. Da je jedan čovik ko planina sinoć i suzu pustio. To je moj ćaća, generale, koji je jutros dugo pričo sa mnom, a već dugo šuti i tek koju rič progovori. Ako ovo pročitaš, generale Lučiću, znadni da ti virujemo a davno smo u ljude prestali virovat političarima. Glasat ćemo za te a nismo ni za kog mislili.
Ćaća govori da ćeš uspit.
Sretno i od mene generale.
Ako ovo pročitaš, generale, znadni da ne tražimo ništa osobno od tebe, samo da se osićamo ko ljudi i da ne gledamo više nepravdu. Svoje svitlo ćemo sami upaliti — ono što su nam utrnuli kad su nas raselili.
